Sava Stepanov

SVET TIHE STRASTI

ZAPIS O SLIKARSTVU GORANA MITROVIĆA

Slikar Goran Mitrović pripada onom krugu vojvođanskih likovnih stvaralaca koji stvaraju tiho i i uporno, skoro usamljenički, bez velikih pretenzija da naglase svoje prisustvo u tokovima aktuelne umetničke scene. Ovaj umetnik nikako nema nameru da svoje delovanje afirmiše kao oblik društvenog angažmana. Tek povremenim, ne suviše brojnim izložbenim nastupima, Mitrović prezentuje rezultate iz svog ateljea i pruža uverenja o jednom sasvim personalnom poimanju sveta i vremenu u kome živimo. Slikajući u zlim devedesetim, u okružju depresivne i represivne stvarnosti, ovaj umetnik svesno odbija da se tom stvarnošću bavi, da slika njene manifestacije te da je na taj način potvđuje i afirmiše. Mitrović je u prostranstvima beline platna izgradio jedan svoj, sasvim osoben svet, jedan alternativni svet slike kojim zadovoljava sopstvene čulne potrebe kojim, i sebe i svog posmatrača, uverava u mogućnost  sopstvene demijurgije, sopstvenog stvaralašta, u snagu sopstvenog duha.

Motivi na slikama Gorana Mitrovića islikani su realistički, precizno, uverljivo, strasno. Njegov stvaralački čin, je čin integralnog saznavanja i interpretiranja sveta a njegovi motivi su ostvareni kao kompleksne, slojevite, raskošno bogate predstave… O ovim pikturalnim ostvarenjima je moguće suditi načinom analize Etjena Surioa koji je govorio da dobra slika mora imati tri jasno izražena, vidljiva ali i sintetički povezana sloja: sadržinski, plastički i emocionalni.

U Mitrovićevoj realističkoj slici sadržaj je jasno definisan. Predeli, predmeti i figure čine jedan tih, smiren, pomalo statičan mizanscen. Bez velikih gestova i kretnji Mitrovićeve slike iskazuju autentičnu ljudsku dramu. Sudbinski snažnu, egzistencijalno istinitu. On slika dramu koja nastaje u večitim sudarima dvaju svetova – spoljašnjeg i unutrašnjeg. Dejan  Đorić u svom eseju o slikarstvu Gorana Mitrovića govori o drami svetla i senke, o sumraku, o umiranju ali i o svetlosti, o mitskom karakteru naslikanih predmeta, o postojanju onog beskrajnog protoka vremena o kojem postoje ’’dokazi’’ baš u ovim ravničarskim prostorima, diskretno osvetljenim, leonardovski sfumatičnim… Slika Mitrović krstove, vence, strašila načinjena od ljudskom upotrebom pohabanih stvari, slika nekakve čudne konstrukcije, zaboravljene brodove, usamljenike u tim prostranstvima bespuća i beskraja… i svaki taj predmet, svaka figura, svaki pejzaž – svet je po sebi. I nije to svet koji poseduje tek isksustvo slike već je to svet u kojem nam se, sasvim diskretno, razotkriva slikar, njegovo biće, njegova osećajnost, njegov stav. Zbog toga ove slike imaju nekakvu privlačnu toplinu ljudskosti, zbog toga nam gode, zato nas privlače.

Plastički sloj slikar Goran Mitrović konceptualno razrešava i definiše preciznim crtežom. Sigurnim, majstorskim, suverenim. Bez slobodnih, zasebnih vidljivih manifestacija, linija njegovog crteža je u ugrađena u tkivo slike poput svojevrsne ’’armature’’ a svest o liniji se javlja tek kada se začne analizatorsko viviseciranje naslikanih motiva u kojima su sve dimenzije, svi odnosi, sve razmere – upravo linijom raešavane – usklađene, definisane, odmerene i određene. Mitrovićevo crtanje je crtanje starih majstora. Suvereno je to zanatski postupak ali je, istovremeno, baš kako je govorio Engr, uzbudljivo ispoljavanje istine i ispovedanje duše. Slično je i sa bojom. Mitrović slika tradicionalnim načinom: slojevito, sa podslikavanjima, s insistiranjem na postupku materijalizacije. To materijalizovanje iluzije doprinosi realističkoj ubedljivosti ali, istovremeno, doprinosi taktilnim vrednostima boje i slike u celini. Bojom se unapređuje iluzija o realističkoj predstavi ali se njenim fizičkim svojstvima i psihološkim vrednostima iskazuje umetnikova osećajnost, njegov pikturalni i ljudski senzibilitet.

U emocionalnom smislu svet Mitrovićeve slike je poetizovan, skoro lirski intoniran. To je svet tihe strasti, blage radosti, svet melanholije. Odustajući od ovovremenske direktnosti, od ovovremenskih nemilih tema, slikar se posvećuje tradiciji, ’’starim dobrim vremenima’’… Mitrović slika stanje duha pred dimenzijom vremena. On u slikama sintetiše vreme pa su njegovi motivi univerzalni i svevremeni. No, upravo se tu, možda i neočekivano, pokreće pitanje o prisutnosti ovog slikarstva u našem vremenu, u aktuelnim tokovima ovovremenske slikarske misli. Apriorističko svrstavanje Mitrovićevog opusa u pokret poetskog realizma nije i jedino važeće. U tokovima onih dešavanja u našoj novijoj umetnosti koje naša kritika označava postmodernističkim, u onim zbivanjima za koje važi Bodrijarov stav da ’’Sve je retro. I sve je altuelno’’, prividna neaktuelnost Mitrovićevih slika dobija delotvornu moć. Kako je to u jednom svom spisu konstatovao Mauricio Kalvezi ’’ikonografija preuzeta iz tradicije i prošlosti osluškuje različito vreme koje je anahronističko u odnosu na ritam našeg vremena ali je sinkretističko u odnosu na naš kontemplativni duh’’. Ovaj slikar je odustao od slikanja aktuelnih životnih situacija zato što mu je stran karakter i kvalitet ovih naših smutnih vremena, vremena zlih i zlosutnih. Nepristajanje na zadatost takvog življenja odvelo ga je do blagorodne atmosfere slike, do nekakve arkadijske smirenosti. Slikajući takvo slikarstvo Mitrović je, i kao umetnik i kao čovek, ostao dostojanstven. Nudeći prizore svojih slika posmatraču Goran Mitrović mu nudi istu mogućnost: nudi mu radost i dignitet življenja, nudi mu uverenje da je na jedan duhovni način moguće prebroditi sve tegobe koje nam život  tako obilato nudi tokom ove nesretne poslednje decenije dvadesetog veka,nudi mu svoje sasvim plemenite uzlete stvaralačkog duha.